Rođendan - 16.01.1940
Nisam majka, ali ću biti čudo od babe
Sa prezimenom čoveka koji ju je voleo toliko da joj je zagorčao život i naveo je na njen jedini porok –kocku –napravila je fantastičnu karijeru I ostvarila sve svoje želje. Osim jedne: da ima decu
Lepa Lukić davno je prestala da broji godine. I ni za živu glavu neće da kaže koliko ih ima! A deluje –kao devojčica. Vedra, nasmejana, puna snage i energije... U širokim crvenim pantalonama sa belim tufnicama, rozikastoj bluzi, nestašnim maramčetom oko vrata i patikama na nogama, sva lepršava, deluje kao da će svakog časa potrčati i nekud odjuriti.
Dok sedimo u poslastičarnici beogradskog hotela „Moskva“, svaki čas joj neko prilazi. Ljudi je pozdravljaju, čestitaju joj, dele komplimente, nude tekstove za pesme... Zato je i najbolje prepustiti joj da sama, bez prekida, ispriča svoju bogatu životnu priču:
–Ma, da nije publike, ovog silnog naroda koji mi prilazi, mojih prijatelja širom sveta i mog sela Miločaja, ne bih ni znala da sam ja Lepa Lukić! Oni me podsećaju na to ko sam. Pa ja ni svoje ploče nemam! Sreća da ih drugi imaju i čuvaju, pa mi ih nekad pokažu, podsete me šta sam sve uradila. Kaže mi moja majka Milosija baš pre neki dan: „Bože, Lepava, nismo mogli ni da sanjamo da će ovoliko naroda da te voli ovoliko dugo! Šta bi Ratku i meni da ti onoliko branimo da pevaš? Da se ti sama ne iskoprca, ostala bi u selu da kopaš! Grešna bi mi duša bila...“ A meni suze pođoše... Milujemo moja majka i ja jedna drugu, a ona će meni: „Lepava moja, nemaš bore za svoje godine! Ne daš sebi da stariš! A ni meni ne daš da umrem...“
Siromašmo detinjstvo
–Nikad neću zaboraviti kakva smo sirotinja bili i koliko se moja majka žrtvovala za brata Ratka i mene. Mali smo bili, Ratko pet godina stariji od mene... Ode jadna majka u Kraljevo da proda nešto, da uzme koju paru. Ne okusi ništa ceo dan, vrati se sirota, sva drhti. Donese samo jedan grozd. Onda ga drži, onako u vazduhu, da ga jedemo. Brat jednu, ja drugu stranu. Ja smažem moju, onda pređem na Ratkovu, a ona kaže, sa suzama u očima: „Nemoj, Lepava, da uzimaš tu stranu...“
–Brat je bio miran, a ja alapača. Išao je u srednju poljoprivrednu školu. Kad vidi da on ne uči, majka zapreti da će skočiti u Moravu ako on dobije lošu ocenu. On je, jadan, uvek plakao strahujući da ćemo ostati bez nje, i to zbog njega. A ja, vrag, znala sam da majka folira i da neće skočiti u Moravu.
–Opasno nas je tukla. Tanak prutić stalno je stajao iza vrata. Brat se skupi i stoji, a ja pobegnem u lug. Popnem se na najviše drvo i neću da siđem jer znam da će me majka prebiti. Majka bi došla ispod drveta i molila me da siđem. Nisam htela sve dok se ne zakune u brata i mene da me neće tući. Tek kada bi se zaklela, znala sam da sam bezbedna...
–Bila sam neviđeni đavo, ali sam sve znala da radim. Već sa desetak godina kuvala sam i za kopače! Heklala sam, plela... Ne, ništa od tih svojih prvih radova nemam. Nisam ih čuvala. Nikad nisam živela od prošlosti, ni danas to ne činim...
Bog me je spasao
–Moja majka je najvažnija ličnost u mom životu. Bila i ostala... Eto, šetam se po svetu i bilo gde da se zateknem, da mi jave da je boli stomak, dojuriću prvim avionom. Javljam joj se dva puta dnevno... Nedavno mi je tražila da joj kupim ćebe za ukop. Sve je za „onaj svet“ spremila još pre dvadeset godina. Samo joj ćebe fali. Kaže mi nedavno da joj nije žao što će da umre, nego se brine kako ću ja to da podnesem. I hoću li stići to ćebe da kupim. Ja kažem njoj: „Dobro, majko, pa za života sam ti sve pružila, zar misliš da ću te na onaj svet ispratiti a da ti nešto fali?!“ Onda smo se site isplakale... Devedeset i tri godine ima. Trenutno je u Pančevu, kod moje prijateljice Mire, koja vodi računa o njoj kada ja nisam tu. Kad je u Beogradu, o njoj vodi računa moja druga prijateljica Nadica...
–Jedina neispunjena želja u životu mi je bila da imam dete... Moja majka je žalila zbog toga. Pre neki dan sam joj rekla: „Sigurno je bog tako hteo!“ A mnogo sam volela decu... Patila sam što ih nemam, ali sam to prevazišla. Verovatno me je bog spasao! Kao što me je spasao i kada sam se prvi put u karijeri uspavala onog dana kada je Silvana Armenulić poginula. Trebalo je da pevamo na istom koncertu i da putujem istim automobilom u kojem je i ona stradala... Shvatila sam da ima neka sila koja me spasava. Na to što nemam dete, počela sam da gledam s druge strane. Ko zna, da ga imam, možda bi bilo narkoman, ubica, ko zna šta. Neka su svačija deca živa i zdrava, ali ona mogu da unište roditelje. Nedavno sam čitala o onom momku što je ubio i raskomadao roditelje, pa delove njihovih tela razbacao po celom gradu. Užasnula sam se... Meni je bog dao karijeru o kakvoj svako može da sanja. Sad, što mi je nešto na račun toga uzeo... Nemam za čim da žalim!
Bez moćnih muškaraca
–U Beograd sam iz sela došla gotovo gola i bosa. Ništa nisam imala, sem ambicija. Morala sam da radim, da stvaram sebi prvo krov nad glavom... Gurala sam kroz život i ni prema kome nisam bila silna Jerina. Nikad nisam tražila moćne muškarce koji bi mi omogućili lagodan život. Nisam ni mislila da sam nešto posebno. Dobro je što mnogih stvari nisam bila svesna. Svog uspeha, popularnosti, izgleda... To me je sprečilo da poletim, da podignem nos nebu pod oblake. Zato sam i opstala.
–Jurili su me muškarci, udvarali mi se, obećavali kule i gradove, kupovali poklone. Ali, niko mi nikada nije nudio novac. Nisam morala da plaćam da pevam, pa da se prihvatim nekog bogatog čiče... Imala sam tri fantastične ponude koje bi verovatno malo žena odbila. Tri izuzetno moćna i bogata muškarca nudila su mi da mi sve što imaju prepišu, ali da prestanem da pevam. Nikad se nisam pokajala što ih nisam prihvatila... Nikada nisam htela ni da pogledam nijednog muškarca sa estrade, ma koliko zgodan ili dobar bio.
–Imala sam mnogo ljubavi u životu, ne mogu da glumim kaluđericu. Svima koje sam volela, predavala sam se svim srcem. Nikad nisam želela da me gledaju kao Lepu Lukić, već kao običnu ženu. Ali, šta koga briga koliko sam se puta udavala?! Novinari su me udavali i razvodili bar sto puta! Ne volim da se vraćam u prošlost, samo guram dalje. Oduvek sam najviše cenila svoju slobodu i pored mene su mogli da budu samo muškarci koji su to poštovali i koji nisu pokušavali da me sputaju... Sad, što su se neki pored mene osećali kao pored generala, njihov je problem.
Drhtala od straha
–Prezime Lukić je prezime mog prvog muža Tome. Joj, šta mi je taj čovek radio... Prvo mi je proricao da ću propasti ako promenim prezime i zaricao se da Lukić ni u ludilu više neću biti. A onda kad smo se konačno razveli posle silnih bura i oluja, molio me je da prezime zadržim! Svašta mi je radio, sve iz velike ljubavi... Voleo me je kao boga!
–Razveli smo se jer više nisam mogla da podnesem njegovu kockarsku strast! Muke su to bile... Sedam godina mi nije davao razvod, iako nismo imali šta da delimo. Kocka ga je upropašćavala, a bio je dobar kao hleb... Kada sam videla da moja karijera kreće uzlaznom linijom, a da njega ne mogu da se oslobodim, shvatila sam da moram da promenim taktiku: Toma se malo raskravio kada sam ga zamolila da me nauči da se kartam.
Počela sam od muke, da bih ga odobrovoljila, a onda mi se osladilo. Toma se sav topio kada bih mu predložila da odemo malo kod njegovih pajtaša da se kartamo! A zagorčavao mi je život... Kako kažem da ću negde pevati, on mi zapreti da će doći da me gađa jajima! Koliko puta sam samo pevala i premirala od straha... On bi se pojavio s ogromnim buketom cveća u rukama! Ledila sam se od straha svaki put kada bi stavio ruku u džep. Pomislila bih da će izvaditi pištolj.–Od tada nikako da sa sebe otresem etiketu kockara! Jezik me je zaboleo objašnjavajući da se ne kockam. Nisam pila, nisam pušila, morala sam i ja neki ventil da imam. Nedavno mi je laknulo kada sam čula da je i Tesla voleo da se karta!
–Često sam govorila Tomi da je bolje da me ubije nego da me ne pušta... A advokati i sudije su ga obožavali i podržavali. Jedva smo se raskantali, sreća da je našao Jovanku, kojom se posle oženio... Videli smo se u bolnici, pre nekoliko godina. Pozvao je mog brata, teško bolestan, i rekao mu da želi da me vidi. Čim sam došla iz Amerike, odjurila sam kod njega. On je, jadan, krio patrljak koji je ostao od njegove noge... Oboje smo plakali da se bolnica orila... Pre godinu dana, njegova žena Jovanka javila mi je da je umro. Nisam stigla na sahranu... Ovih dana je godišnjica njegove smrti, pa ću otići na njegov grob.
Održava me jurcanje
–Posle svega što sam u životu doživela i preživela, nisam umorna. Uostalom, od čega da se umorim? Zdrava sam i prava, aktivna, tražena, nekad mi se čini da ne znam šta bih od silne snage! Mene jurcanje održava i podmlađuje. Crkla bih od muke da me niko ne zove, ne traži... Ma na vrbu da me popnu i vežu, ja bih se oslobodila i išla dalje...
–Može mi se, nemam ni kučeta ni mačeta, samo majku i brata. Da imam decu i unučiće, oko njih bih se savijala. Ako doživim godine moje Milosije, i onda ću na binu. Biću čudo od babe! Sa štapčetom ako treba, ali mene sa scene niko ne može da skine!
–Sve što imam, sama sam stekla i nikad ni od koga ništa nisam tražila. Imam lep četvorosoban stan u Žarkovu, ali majku u njemu nisam mogla da ostavim. Ne bi imao ko da je pazi... Iako sam taj stan kupila pre nekoliko godina, ne stižem u njemu da uživam. Ima vremena, kad dođem u pozne godine...
Ne mogu da mirujem
–Prvi stan u Beogradu, u Sarajevskoj ulici broj 16, kupili su mi u PGP-u. Da ga otplatim od prodatih ploča... Za godinu dana sam ga otplatila... Onda sam ga prodala, pa sam kupila kuću na Senjaku, u ulici Sanje Živanović. Bila je stara, prozori niski, a plac veliki. Ma nisam mogla u toj kući ni da spavam kao čovek! Mangupčići su znali da sam sama, dolazili su mi pod prozore, zverali... Šest godina sam tu izdržala. Šta će mi kuća u kojoj ne mogu ni da spavam? Lepo sam ja to prodala, pa kupila stan na Dorćolu. Tu sam najduže ostala –dvadeset tri godine. Mojoj majci tu nije bilo dobro. Žena dođe sa sela, a ono tramvaji tutnje... Kad više nije mogla da izdrži, preselila sam se na Bežanijsku kosu. Stan je bio divan, ali u prizemlju. Posle četiri godine, prodala sam i taj stan i kupila ovaj u Žarkovu. Eto, nikako ne mogu da budem mirna. A neki me i pitaju šta će mi stan kad stalno nekud jurcam.
